„Beograd na vodi“, ali na koji način?

Da li uvek mora sve iz početka i na „o ruk“? Tako je počelo i 2000. godine pa se stiglo u „ulicu bez izlaza“! Ima problema koji zahtevaju brzo odlučivanje, onih za koje odluka treba da prenoći i onih o kojima treba dugo razmišljati pre akcije. Treba primetiti da se u našoj sredini često žuri kad to i nije tako važno a kasnimo godine, decenije, pa i vekove za važne i kapitalne odluke i poteze. O silaženju centra Beograda na reke govori se i razmišlja niz decenija.

Postoje predlozi koje je na velikom projektu „Treći milenijum“ objedinila naša, Srpska akademija nauka i umetnosti, osamdesetih godina prošlog veka. Kasnije je vođena inicijativa od strane arhitektonske struke da se raspiše međunarodni konkurs za ovaj prostor. Ta ideja je promovisana na kongresu Svetske unije arhitekata (UIA), u Barseloni 1996. godine i u Beogradu, kada je organizovana konferencija Udruženja arhitekata centralne i istočne Evrope (ACEE) 2003. godine, a kojom su predsedavali srpski arhitekti.

Ovih dana se u novinama i na televiziji objavljuju informacije o tome da će, koliko sutra, početi izgradnja „Beograda na vodi“. Plasiraju se i virtuelne slike u novinama. Institucionalno, arhitekti Srbije, osim možda pojedinci, nisu uključeni u ovaj projekat, a koliko mi je poznato ni građani. Da odmah bude jasno, Beograd treba da dobije nove šanse za razvoj, nove prostore, o tome se sanja i razmišlja decenijama. Čemu sad takva žurba kao da su trke? Valjda u ovoj našoj ojađenoj Srbiji treba, kada su ovakvi planovi u pitanju, pitati široki krug građana, arhitekata, inženjera, ekonomista?

Svi pomenuti stručnjaci, većina bez posla, kao i odlazeće generacije mladih ljudi u beli svet, pa i u Kuvajt, znaju i umeju da misle i da rade. Objavljuje se da će rešenja za „Beograd na vodi“ uraditi anonimni „NN tim“. Postavlja se pitanje čemu tolika anonimnost kreatora virtuelnog crteža u novinama? Gde su toliko potencirani tenderi za dobijanje posla, pa i za Prostorni plan koji neko radi i treba da bude gotov u februaru 2014. godine? Stručnjacima je jasno da je takva dinamika nerealna. Za takav posao potrebna je odluka relevantne uprave, moraju da se poštuju procedure. Takođe jasno je da za srce Beograda treba raditi detaljne a ne prostorne planove.

Srbija je strukovno organizovana. Ima Savez inženjera sa 40 udruženja, Inženjersku komoru sa preko 20.000 licenciranih stručnjaka, reprezentativna udruženja arhitekata, odgovarajuće institute i fakultete, svi oni su članovi odgovarajućih međunarodnih udruženja. Na kraju, ali ne kao poslednju, apostrofiram i Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Beograd kao glavni grad, imao je, i još ta tradicija kako tako tinja, praksu da se raspisuju domaći i međunarodni konkursi za značajne lokacije, urbane poteze a naročito nove delove grada. Novi Beograd, međunarodno poznat kao biser modernističkog urbanističko-arhitektonskog iskustva, je planiran, projektovan i izgrađen sa velikim domaćim timovima stručnjaka na osnovu niza konkursa i pojedinačnih predloga velikih imena u arhiterkturi i urbanizmu tog vremena.

Srpski arhitekti nemaju ništa protiv inostranih stručnjaka. I naši građani idu trbuhom za kruhom u inostranstvo. Planiranje, projektovanje i izgradnja želja je i obaveza svih koji su kompetentni da kreiraju budućnost kroz osmišljavanje prostora Beograda. To može biti na više načina. Najpravilniji je putem javne utakmice - urbanističko-arhitektonskih konkursa na republičkom ili međunarodnom nivou, a na čemu insistira Udruženje arhitekata Srbije. Upravo na ovaj način se pokazuje da nema ksenofobičnosti.

Naši stručnjaci ne treba da budu posmatrači koje u dosadašnjim aktivnostima uspešno zaobilaze oni koji se bave „Beogradom na vodi“. Poznato je da ne treba „kukurikati pre zore“ i da će mnogo vode proteći Savom pre nego bude „zakopana prva lopata“ u „Savskom amfiteatru“, ali važno je naglasiti da i u našoj zemlji postoje stručnjaci koji imaju iskustvo i sa malim i sa velikim projektima. Njima ne odgovara da se diskurs vodi herimetično i depersonalizovano. Kolege iz Srbije i mnogo njih iz inostranstva se interesuju, žele informacije a struka ima pred sobom samo jednu skicu i jedan datum te izgradnju tržnog centara od 200.000 kvadratnih metara kao prvu proklamovanu aktivnost.

Najznačajnije lokacije u Parizu su izgrađene na osnovu međunarodnih konkursa, a poznat je i period takozvane „Predsedničke arhitekture“, jer su se upravo predsednici Francuske republike angažovali na njihovom raspisivanju pa i u krajnjem izboru rešenja. Danas Francuska više zarađuje od kulture nego od auto industrije. U Berlinu na praznom prostoru bivšeg aerodroma Templhof, na kome nije potrebno uklanjati objekte, gradski oci nude građanima na uvid projekte, makete, planove i svi mogu da ih analiziraju i kažu svoje mišljenje, a naši stručnjaci i građani, samo su posmatrači.

Gde je dugoročni plan i strategija, taktika i akcija za brze odluke koje ne ugrožavaju celinu? Ova formula ima i svoju stručnu kvantifikaciju tako da predloženih „200.000 m²“ tržnog centra nikako nije za brzu odluku već bi tu mogao biti neki znatno manji sadržaj, koji ne remeti deo neke celine, da bi eventualna greška ako se desi bila što manja.

Srbiji treba kultura! Kultura se ne može upražnjavati izdvojeno, za nju je potrebno imati hramove kulture. Treba graditi posebnosti koje privlače ljude, praviti prostore i sadržaje koje će prvo voleti građani, a onda će sigurno to želeti da vide i drugi. Veliki projekat „Beograda na vodi“, ne bi trebao da bude rađen ad hok.

Svi lamentiramo nad čuvenim Beogradskim nedovršenim prostorima: Slavija, Terazijska terasa, Okretnica kod Kalemegdana! Gde je energija i entuzijazam da se ovi projekti zavše? Ili energija da se izmesti autobuska stanica, pa neka pored te nove bude i tržni centar. Već i „vrapci na grani“ znaju da se grad Bilbao u Španiji preporodio izgradnjom muzeja moderne umetnosti Gugenhajm. Sada se to isto dešava u gradu Lensu u Francuskoj gde je izgrađen depandans muzeja Luvr i u prvoj godini, u gradu od 35.000 stanovnika, bilo je 900.000 posetilaca, od kojih većina domaćih i iz 70 različitih država, da ne govorimo o sličnim projektima u drugim delovima sveta.

Danas se grade originalne botaničke bašte, atraktivni sadržaji na vodi, marine, sportski objekti, u simbiozi sa stanovanjem stacionarnim i povremenim i sa svim drugim javnim objektima koji to prate. Ovakvi projekti upravo imaju za cilj da privuku posetioce iz celog sveta. Ovo je polovina medalje a druga je ona koja se manje vidi ali bez koje sve ovo ne može a to je podzemni urbanizam: infrastruktura, tehnička i saobraćajna. Slični projekti su oni za „Barcelonu na vodi“, „Roterdam na vodi“, „Geteborg na vodi“, delovi Amsterdama i mnogi drugi. Naši ljudi i institucije odlično poznaju i procedure i načine planiranja i projektovanja i izgradnje ovakvih makro projekata.

Čemu sve ono što naši stručnjaci rade, praktikuju, ako sede i iz fotelje posmatraju televizijske vesti, pročitaju po neki članak u novinama o događajima koji treba da se dese tu ispred njih ali bez njihovog učešća. Šta da radi naša arhitektonska i inženjerska te kulturna i druga inteligencija, čemu da se nada? Smatram da većina njih nije srećna ni zadovoljna sa par informacija serviranih na vrhu kašičice. To nije ni u duhu stvaranja zajedničke bolje i lepše Srbije jer ona ne može da se gradi sa nemuštim građanima, nemuštim inženjerima i nepoznatim kreatorima prostora u kojima treba da živimo i mi i naša pokolenja.

Struku i građane treba uključiti aktivno u proces kreiranja „Beograda na Savi“, ne na neki poseban način već uobičajeno: organizacijom konkursa za ideje, tribinama, javnim diskusijama, direktnim angažovanjem relevantnih srpskih i stranih institucija i stručnjaka, onako kakva je praksa u modernoj Srbiji od 19 veka do danas. Aktivno učešće građana se podrazumeva i izuzetno je značajno za demokratičnost donošenja odluka i našu budućnost.

Predsednik Udruženja arhitekata Srbije
dr Igor Marić, dipl.inž.arh.