Tradicionalni hidrant, ta bezopasna metalna cev sa kapom, je jedan od onih svakodnevnih predmeta koji je toliko banalan da ga većina ljudi ne primećuje. Za više od 100 godina, ovaj uređaj koji spašava živote se malo promenio u pogledu dizajna ili funkcionalnosti, sve do nedavno kada je bivši vatrogasac promenio to sa svojim hidrantom sledeće generacije.
Prema bivšem vatrogascu i pronalazaču iz Njujorka, Džordžu Sigelakisu, njegov hidrant sledeće generacije karakteriše veliki broj ispravki originalnog dizajna koji su prevazišli neki od problema koji su pratili tradicionalne hidrante od početka. Pri pod-artičkim temperaturama tradicionalni sistemi zamrzavaju i mogu se pokvariti, što je u nekim slučajevima rezultiralo u gubitku ljudskih života kada vatrogasci ne mogu da pronađu ispravan hidrant. Drugi inherentni problem leži u sastavu livenog gvožđa, koji uprkos impresivnim karakteristikama dugovečnosti, može da izazove curenja, zamrznuća i pukotine tokom vremena. Tako da je prema bivšem vatrogascu rešenje bilo da se ponovo izmisli hidrant.
Sigelakis je proveo preko dvadeset godina života u projektovanju i doradi različitih vrsta prototipa hidranta dok nije došao do trenutnog sistema hidranta Spartak. Sigelakis je kompletno preradio unutrašnjost hidranta tako da voda ne može da se zaledi, što je jedan od glavnih uzroka kvara kod tradicionalnih sistema. A kako bi se izbeglo manipulacija i neželjeni pristup, mlaznice hidranta, priključci i operativni zavrtanj su potpuno zatvoreni u kućištu. Kako bi otvorili sistem, specijalno dizajnirani alat za otvaranje je potreban. Sistem će se zapravo još više učvrstiti ukoliko neko pokuša da mu pristupi ilegalno.
Kako bi rešio slabost materijala tradicionalnih sistema, Sigelakis je izabrao mešavinu duktilnog gvožđa i nerđajućeg čelika za svoj hidrant. Oba materijala nude sistemu visoki nivo otpornosti na koroziju, koja je dodatno ojačana premazom od specijalnog praga. Taj premaz od praha može biti u nekoliko živih boja kako bi se hidrant uklopio u estetske zahteve sredine u kojoj se nalazi. Vizuelno, Sigelakisov hidrant podseća više na periskop iz crtanih filmova nego na ozbiljnu protivpožarnu opremu.
Iako je, prema pronalazaču, sistem dizajniran da traje dvesta godina, njegova potencijalna mana jeste veća nego inače cena po jedinici. Sa cenom koja je za dvadeset odsto skuplja po hidrantu od tipične jedinice, to bi moglo da se pokaže kao problem za gradove koji su stalno u manjku sa budžetom, mada planirani nedostatak održavanja hidranta koji se nagomilavaju tokom vekova bi trebalo da pokrije više od početnog gotovinskog izdatka.
Sigelakisov sistem je trenutno u fazi testiranja sa 150 jedinica koji su raspoređeni u jedanaest država širom Sjedinjenih Američkih Država-a. Sistem je zapravo testiran tokom uragana Sendi 2012. godine i prošao je sa odličnim ocenama.
