Ivan Antić (Beograd, 3. decembar 1923 – Beograd, 25. novembar 2005) bio je srpski arhitekta i akademik SANU i profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu jedan od najboljih posleratnih arhitekata u Jugoslaviji. Poznat je po čuvenim delima Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (Oktobarska nagrada 1965. godine), Spomen muzeju "Kragujevački oktobar" u Kragujevcu, Sportsko-rekreativnom centru "25. maj", stambenim soliterima na Bulevaru revolucije, Domu pionira u Beogradu, zgradi SUP u Beogradu, zgradi Radio Televizije Srbije i mnogim drugim. Prenosimo vam intervju urađen sa jednim od naših najvećih velikana u arhitekturi.
Skoro čitav radni vek proveli ste na Arhitektonskom fakultetu, recite nam, na početku razgovora, nešto o Vašim profesorima.
Lepo je što postavljate to pitanje na početku razgovora. Moji profesori, koje sam zatekao, bili su uglavnom isti kao pre rata, Milan Zloković, Dimitrije Leko, Branko Krstić, Bogdan Nestorović, Miša Radovanović, Aleksandar Deroko, i tri nova, Dobrović, koji je stigao kao revolucionar, potom Mate Bajlon i Stanko Kliska, zagrebački arhitekta koji je za vreme okupacije pobegao u Beograd. Diplomirao sam 1950. godine sa najvišom ocenom, a od 1957. godine sam ponovo na fakultetu baš preko prof. Kliske. Uvek je to bio predmet „Projektovanje”. Kliska je u to vreme vodio zdravstvene zgrade, a kako znate, bolnice su najkomplikovanije funkcionalne celine, a ja sam već tu imao iskustva.
Okončanje Vaših studija arhitekture se poklapa sa vremenom održavanja poznatog Savetovanja arhitekata Jugoslavije u Dubrovniku (1950), koje je ujedno označilo raskid sa (kratkim vremenom) soc realizma u našoj arhitekturi. Kakva su Vaša sećanja na to doba?
Skoro da se ne sećam tog savetovanja koje pominjete, a nisam nikada primetio neke pritiske na arhitekte i građevince, posebno ne ideološke prirode. Mada je vlast poštovala ta zanimanja, oni za njih nisu bili ozbiljni nosioci ideja i propagande. Više su ih zanimali, recimo, doktori. Kao što sam rekao, nove vlasti nisu dirale profesorski kadar na Arhitekturi. Bilo je nekih problema ali oni su se svodili na izjave „nekih drugova”, tako da sam na fakultet stigao kasnije, kada se stanje malo promenilo, što je za mene bilo dobro, jer sam stekao praksu u društvu velikih arhitekata. Što se tiče socrealizma u našoj arhitekturi, o tome ništa ne znam...
Kakva su bila Vaša prva iskustva u arhitekturi?
Na nagovor arh. Dragiše Brašovana, koji je bio prijatelj moga oca, ubrzo posle završetka školovanja stupio sam u „Jugoprojekt”, čije je sedište bilo u zgradi bivšeg Ministarstva građevina. To je bila mesto gde je država okupila najveće arhitekte Jugoslavije, iz Slovenije, Zagreba, Urlih i društvo, tako da sam tu počeo da radim, naravno u početku samo da pomažem, radim na razradi detalja i sve drugo ali ne da projektujem. Okolina u kojoj smo radili i prisustvo tih starijih arhitekta pozitivno je uticalo na mene. Tu sam proveo oko tri godine, u lepom i pametnom društvu. Tu se našao i Stanko Kliska, koji je tada bio poznat kao arhitekta specijalizovan za bolnice, tako da sam i njemu pomagao na projektima.
Pomenuo bih i Vojina Simeonovića, još jednog predratnog arhitektu, autora „Aerokluba” u Uzun Mirkovoj ulici, koji je fantastično crtao detalje i kod koga sam dosta naučio. Pored dobrog društva tamo se rad i dobro plaćao. Osoba koja je normirala projekte bila je supruga čuvenog novosadskog doktora Ilića, fina i lepa gospođa, veoma predusretljiva prema arhitektima. Kada je 1953. godine država dozvolila građevinskim preduzećima da osnuju samostalne arhitektonske biroe, među prvima je to uradio beogradski „Rad”, tada najveće preduzeće, verovatno, u čitavoj zemlji. Organizator biroa bio je Milan Krstić, koji je pozvao mene i Ðoku Stefanovića. I tu sam ponovo tri godine u društvu sa najboljim arhitektima a potom i sa najboljim konstruktivcima (Krstić, Petar Damjanović i drugi) Bila je to jedna grupa inženjera, međusobno dobrih drugova i visoke klase u statici i konstrukciji, posebno Krstić. Od njih sam naučio osnovne stvari oko konstrukcije, a kasnije razvio i prijateljstvo i profesionalnu saradnju.
Na početku karijere sarađivali ste u većim timovima graditelja, verovatno i zbog kompleksnosti projektnih zadataka. I kasnije ste povremeno radili u timovima. Kakvo iskustvo imate sa timskim radom, da li je u timu uopšte bitno pojedinačno autorstvo ili je cilj izgraditi dobru kuću?
Uglavnom je to bilo po drugarskim linijama. U početku sa timovima starijih arhitekta a potom sa generacijski bližim. Sa Draganom i Ivankom Raspopovićima sam bio prijatelj, a u isto vreme oni su bili „terenski arhitekti” zaposleni u „Rad”-u, koji je bio potpisnik glavnog izvođačkog projekta Muzeja na Ušću. U samom radu na projektima Muzeja, imali smo potpunu slobodu i posebnu naklonost upravnika Miodraga Protića, inače pravnika i našeg znamenitog slikara. Potom je došao projekat muzeja u Kragujevcu i nije bilo razloga da ne ponovimo saradnju, posebno što je Ivanka imala dosta snage i energije za rad, i u svojim projektantskim biroima i privatno. Saradnja je uvek tekla kroz drugarstvo, razgovor i crtanje, nema tu nikakve misterije. Uvek će mladi ljudi sarađivati i udruživati se u poslovima i projektima, takvih slučajeva je uvek bilo a ima ih i danas. Kada se ostari, svako ide svojim putem, tako da na saradnju gledam kao na sasvim normalnu stvar.
Muzeji su poseban izazov za svakog arhitektu. Imali ste prilike da se okušate na tom planu.
U Kragujevcu je trebalo dočarati posebnu, mističnu atmosfera, tako da sam se setio forme bunara, kada je čovek u nekoj rupi i gleda u nebo, i kada je očajan. Taj prvobitni utisak kasnije je pokvaren sadržajem, postavkom i eksponatima. Muzej je bio memorijalne namene, međutim, frakcijskim borbama lokalne birokratije ubrzo je pretvoren u muzej radničkog pokreta, što je sasvim druga stvar.
Kada je poznati japanski arhitekta Kenzo Tange bio u Beogradu, pričao mi je Brana Jovin, rekao je da je MSU jedina zgrada koja valja u gradu, što je za mene bio veliki kompliment. Muzeji su zahvalan zadatak, tu ste slobodni sa formama. Nekada su slike izlagane u zatvorenim prostorima, galerijama, na zidovima, dok je koncept MSU bio otvorene strukture, sa dosta prirodnog svetla sa svih strana. U isto vreme, muzej je bio i preteča velikih prostora sa nivoima. Možda ta plastičnost potiče iz mladalačkih dana kada sam, za vreme okupacije, mnogo vremena provodio u ateljeu vajara Riste Stijevića, koji je bio prijatelj moga oca, sa umetnicima od kojih se svašta čuje.
Da li je oko MSU bila predviđena izgradnja još nekih objekata?
Dobro je što ste to pitali, o tome se kod nas malo zna. Čitav taj kraj, od reke do zgrade CK, bio je namenjen za nekoliko muzejskih zgrada. Posle MSU, bio je planiran etnografski muzej. Zato je ulaz sa stane parka, gde je, po tim koncepcijama, trebao biti veliki trg sa muzejima. Naravno, nedostajala su sredstva. Bilo je reči da bi se MSU vremenom proširivao, što je uticalo i na koncepciju same zgrade. Zamišljena je zgrada kao saće ili 6 stabala s mogućnošću da se doda još tri ili više segmenta, u manjim ili većim varijantama. Muzej je nežna ustanova, o njemu se uvek mora voditi posebna briga. Većina instalacija bi održavanjem i redovnom zamenom bile dobre i danas...
Neka od Vaših dela se odlikuju primenom izrazito konstruktivnih elemenata, posebno na sportskim centrima. Koliko su sami konstruktori učestvovali u ostvarivanju Vaših ideja, kako ste sarađivali sa njima?
U radu sam navikao na saradnju sa konstruktorima, oni su bili veoma dobro obrazovani i pametni ljudi. Posebno Milan Krstić, unuk slikara Ðorđa Krstića, veliki konstruktor, koji je učestvovao u projektovanju značajnih dela srpskog graditeljstva (Sajmište, tornjevi na Avali i Iriškom vencu). Milan je imao i svoju desnu ruku, Čeha Melku, koji je vredno vršio premeravanja na velikim ljuskama. Od njih se mnogo stvari moglo naučiti a potom primeniti. Njihov način rezonovanja bio je jasan, veoma realan i logičan. Ta logika je polako prelazila i na mene. Imam utisak da u mojim zgradama sve jednostavno teče, i da svi prostori i oblici logični. Konstruktori nisu bili posebno zainteresovani kada se radilo o malim rasponima, to im valjda nije bio veliki izazov. Još jedan veliki prijatelj, Petar Damjanović, radio je konstrukciju za halu „25. maj”, dok su na restoranu statiku i konstrukciju izveli, danas pokojni Sava Vukelić i Miša Ivković. Pored tako uglednih građevinaca bilo je lepo raditi.
Istoričari arhitekture su već primetili kao posebnu osobinu Vaših dela kvalitetno uklapanje u zatečenu prirodnu okolinu (SUP-a na Guberevcu, MSU, Muzej u Kragujevcu, Spomen dom „Politike” u Krupnju i dr.) Kakav ste odnos imali prema povezivanju kuća i njihove okoline u jednu jedinstvenu celinu? Kako vam to izgleda na primerima savremene arhitekture?
Mogu reći da sam o uklapanju u sredinu najviše naučio kod Italijana, čija mi je kultura bila bliska preko majke. Oni su oduvek vodili računa o okruženju. Tamo gde postoji fenomen prirode teško možete napraviti fenomen zgrade. Verujem da zgrada ne može da bude toliko superiorna, da dominira. Ona se mora uklopiti. Toga sam se držao, počevši od MSU, koji je, u podsvesti, kao neka sojenica, do zgrade SUP-a. Uvek me je kopkalo da uradim nešto u folkloru, međutim, kad god sam probao da napravim neku folklornu arhitekturu uz primenu krovova i drugih detalja, nije mi išlo. Nemoguće je primeniti folklornu arhitekturu stasalu na malom gabaritu, na maloj seoskoj kući. Takve elemente nije moguće primeniti na modernim zgradama ogromnih kvadratura. Od folklora se može naučiti, rekao bi narodna filozofija u odabiru i slaganju materijala. U prizemlju mora da bude najteži materijal, a potom lakši. Znači kamen, zidani deo i na vrhu drvo. U Krupnju nema ništa od folklornog, to je ravni krov, ali sam se ravnao po izboru i rasporedu materijala. Ta zgrada je mali ali dobar objekat. Slično je danas sa haj-tekom, mada je tu priča obrnuta. Ta vizuelno dopadljiva arhitektura je na zapadu stasala na ogromnim gabaritima, na Pompidur centru i Lojdovoj zgradi.
Po mom mišljenju, nemoguće je primenjivati elemente koji su sasvim logični na nekim velikim rasponima na višestruko manjim zgradama. Pojavljuju se tu neke falš zatege, konzole, dodaci koji ne služi ničemu. To je interesantno kao novo, kao neka vrsta šminkeraja. Naravno, ima tu i boljih primera, kao što je slučaj sa zgradom Tv Pink, koji je unutra rešena veoma racionalno i logično, dok je spolja napravljena jedna opna, što je u arhitekturi dozvoljeno. Kada bi se pojavio neki veliki objekat, kao „Sava centar”, verovatno bi bilo većih dometa. Ipak, čak i u svetu, kada bi se poređale zgrade projektovane u tom duhu, bio bi to pravi krš materijala i gvožđurije. Studentima i kolegama sam često pominjao misli Benedeta Kročea, o korisnom i nekorisnom, po kome, ako nešto nije korisno, nije ni lepo. Mogla bi to, na neki način, da bude i definicija arhitekture.
Doživeli ste nesretnu graditeljsku sudbinu da neka od Vaših dela budu uništena ili fizički oštećena tokom NATO bombardovanja 1999. godine. Da li pratite život Vaših kuća?
Do bombardovanja nisam bio nešto sudbinski vezan za svoje objekte posle njihove izgradnje, mada sam na gradilištima svih tih zgrada boravio skoro svakodnevno i napamet znam šta je gde urađeno. Ta moja sećanja sada mogu pomoći da se izvrše rekonstrukcije zgrada koje su srušene i oštećene takom surovog i nehumanog napada na našu zemlju.
Za razliku od većine zemalja Evrope, gde je ličnost arhitekte cenjena a njegovo delo poznato i priznato već više vekova, kod nas arhitektura nije bila tretirana kao važan segment stvaralaštva. Posle Brašovana i Dobrovića, Vi ste jedini arhitekta član SANU. Kako se danas, po vama, kod nas gleda na arhitekturu?
Akademija je jedna glomazna organizacija gde ima puno sveta. Tu su uvek arhitekti teško ulazili. Nikada nije bilo više ličnosti, mada su neki arhitekti bili članovi po drugim linijama, kao Deroko. Posle smrti Brašovana i Dobrovića samo je Milorad Pantović, a potom i ja, primljeni ne predlog našeg odeljenja. Kod nas, čini mi se, da ljudima još nije jasno šta je arhitektura. U prošlosti se nije cenilo planiranje i plan. Razvitak sredine i emancipovani investitori, takođe su bitni faktori u formiranju svesti o važnosti arhitekture za čitavo društvo. Ipak bilo je ljudi koji su cenili rad arhitekata. Nekadašnji investitori, posebno porodičnih kuća međuratnog doba, imali su izvesnu meru, koja je potom prešla i na arhitekte. Meru u svakom pogledu, i u arhitekturi, i u detaljima, ogradama i kapijama, u svemu. Sa nekadašnjih 300-400 kv. m. (više od 800 nije postojalo) danas se stiglo do nekoliko hiljada, što je moralo uticati i na samu arhitekturu. Te nove kuće mora da su prava stovarišta nameštaja.
Povezani tekstovi sa portala Gradjevinarstvo.rs:
