Tržište rada nudi posao za 29.500 zidara, tesara, armirača, krovopokrivača, bravara, lakirera... Osnovci beže od trogodišnjeg obrazovanja jer ne žele da rade...
Na gradilištima je sve manje školovanih radnika, a prosečan srpski građevinac stariji je od 50 godina. Da bi se podmladio kadar, građevinske, tehničke i mašinske škole trebalo bi da poboljšaju uslove boravka i rada...
Da budem tesar ili zidar, koga to još zanima? Pre ću upisati ekonomsku ili turističku školu, nego elektrotehničku, mašinsku... Neću da budem „strujaš”, a tek bravar – nikako. Ako slučajno upadnem na neki zanat, pa koja će me hteti? U društvu će mi se podsmevati, odgovara budući srednjoškolac Z. J. upitan zašto je izričito protiv upisa u trogodišnju školu.
One danas slove za ustanove u kojima se đaci takmiče ko će imati više kečeva i izostanaka jer, kako tvrde direktori, u klupu uglavnom ne sednu zato što žele, nego zato što nisu imali dovoljno bodova za neki drugi smer. U toku školovanja ne trude se da dobiju dobre ocene, već da ostanu upamćeni kao mangupi koji ne prezaju od profesora.
Oni koji uspeju da se domognu diplome beže od struke kao đavo od krsta, premda ih tržište rada jedva čeka. Jer, prema podacima Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ), samo u prva četiri meseca ove godine traženo je 29.500 zanatlija.
„Dukat roba” za poslodavce danas su krovopokrivači, elektroinstalateri, hidrograđevinari, stakloresci, kamenoresci, moleri, keramičari, armirači, zidari – fasaderi, mašinbravari, automehaničari, lakireri, autolimari... Njih, međutim, nema dovoljno ni za potrebe komunalnih firmi u jednoj opštini, kaže Momir Andesilić, direktor Građevinske škole u Beogradu, jedine koja u Srbiji obrazuje zidare, tesare, armirače – betonirce, stakloresce.
– Nekada smo upisivali po četiri-pet odeljenja zidara. Danas u sva tri razreda imamo svega 48 učenika. Slično je i sa tesarima i armiračima, gde se u prethodne tri godine upisalo ukupno 40, odnosno 24 učenika. Ogledni obrazovni profil krovopokrivač nije dobio podmladak u Beogradu, a na nivou Srbije nema više od 30 učenika ovog smera – objašnjava Andesilić.
Beograd je centar građevinarstva, a 40 odsto kapaciteta Građevinske škole koji već godinama ostaje nepopunjen čine deca koja su došla iz svih krajeva zemlje.
– Kada završe, đaci maltene imaju sertifikat za otvaranje građevinske firme, a da se zaposle mogu čim maturiraju – poručuje direktor.
U NSZ-u kažu da potencijalna radna snaga u ovom sektoru odbija posao zbog loših uslova rada, plata ispod proseka i neplaćenog prekovremenog rada.
Razlog nesklada između potražnje i broja đaka je taj što deca ne žele da rade, a prosečan srpski građevinac stariji je od 50 godina. I to nije jedina boljka. Na gradilištima je sve manje školovanih zanatlija. Obično su to priučeni majstori koji su ostali bez posla za koji su se školovali ili penzioneri čija primanja nisu dovoljna da im obezbede golu egzistenciju.
Oni najčešće rade na crno za dnevnicu od 20 evra i nisu obučeni da odgovore zahtevima savremenog građevinarstva. A ne tako davno za naše građevinare otimali su se u Libiji, Iraku, Rusiji, Nemačkoj...
Srbija sada ima sporazum o detašmanu (poseban vid poslovne saradnje između preduzeća sa teritorije jedne države koje, na osnovu zaključenog ugovora, sa preduzećem iz druge države izvodi radove u toj državi)samo sa Nemačkom, podseća Goran Rodić, sekretar Odbora za građevinarstvo Privredne komore Srbije.
– Na osnovu tog detašmana godišnje možemo da pošaljemo 2.800 radnika. Sat rada u Nemačkoj dvostruko je plaćeniji od naše dnevnice, ali mi smo sposobni da uputimo malo stručnih ljudi jer nemamo dovoljno ni za sopstvene potrebe – ističe Rodić.
Osipanju kadra kumovali su raspad države, privatizacije u kojima su kupci uzimali fabrike ne da bi nastavili sa proizvodnjom, nego da bi se dočepali atraktivnog zemljišta, zaposleni su otpuštani, a u dodatno stručno obrazovanje onih koji su ostali nije se ulagalo.
Građevinski giganti su propali ili su nelikvidni, ne plaćaju zaposlene dovoljno i na vreme, tako da su radnici napustili nekadašnje velike neimare i uhlebljenje pronašli u drugim delatnostima. Zato ne čudi što se sve više građana žali na kvalitet gradnje, a ni poslodavci se ne mogu pohvaliti zavidnom disciplinom na gradilištima.
– Mašine možemo kupiti, fabrike sagraditi, ali ako nemamo najveće bogatstvo – stručnjake, nećemo daleko dogurati – izričit je Rodić.
Da je do dobrog radnika teško doći mislei predstavnici velikih građevinskih preduzeća.
– Malo je školovanih zanatlija. Umeće radom nadograđuju i tek posle nekoliko godina izrastaju u vrsne majstore. Za takve uvek ima posla i novca kako kod nas, tako i u inostranstvu. Ali njih nema dovoljno i na gradilištima preovlađuju priučeni ljudi – objašnjava Dragan Kopčalić, direktor „Montere”.
Da bi se pojačalo interesovanje petnaestogodišnjaka i da bi se podmladio kadar kako bi srpske zanatlije ponovo bile na glasu u inostranstvu, građevinske, tehničke i mašinske škole trebalo bi da poboljšaju uslove boravka i rada. Đacima iz unutrašnjosti moraju da obezbede smeštaj i hranu, a svim učenicima ponude moderna učila i stipendije, da u nastavi bude 50 odsto prakse jer će tako povećati šansu za brže zaposlenje.
Ceo tekst preuzet je sa sajta Politike.
