Korozija armaturnog čelika dugo je bila problem projektnih inženjera. Kiseonik i natrijum hlorid prodiru kroz beton i dolaze u kontakt sa ugljenikom u čeličnoj armaturi. Ovo dovodi do korozije i odgovarajućeg gubitka čvrstine konstrukcije. Na kraju, može biti ugrožen integritet konstrukcije. Pored toga, korodirana čelična armatura širi se stvarajući pritisak na beton, proizvodeći pukotine i ljuspanje.
Postoji više mogućih rešenja ovog problema. Najjednostavnije rešenje jeste povećanje količine crne armature i količine potrebnog betonskog omotača.
Ako se smatra da to nije dovoljno, crna armatura zamenjuje se proizvodom sa većom otpornošću na koroziju, uključujući epoksi, pocinkovanu, MMFX, plastičnu armaturu ojačanu vlaknima – FRP (Fibre-reinforced plastic) ili armaturu od nerđajućeg čelika.
Odnedavno, inženjeri se sve više okreću armaturi od nerđajućeg čelika za kritičnu primenu na mostovima autoputeva. Proteklih nekoliko godina, širom severnoameričkog kontinenta, nerđajući čelik se dosta koristi kao ojačanje, a čini se da taj zamah još jača. Saobraćajne vlasti i inženjeri mostova izgleda da sve više veruju da je nerđajući čelik najbolje dugoročno rešenje za kritične visokokorozivne primene.
Nerđajući čelik košta znatno više nego crna armatura i više nego alternativni proizvodi otporni na koroziju. Ovo dovodi do neizbežnog pitanja: da li je nerđajući čelik vredan dodatnih troškova?
Da, kažu pobornici njegove upotrebe. Iako se slažu da su početni troškovi daleko veći nego za crnu ili alternativnu armaturu, pobornici kažu da treba gledati na ukupne troškove tokom životnog ciklusa. Ističu istraživanja u Evropi i SAD-u koja, kako kažu, dokazuju da kada posmatrate ukupne troškove tokom 100 ili 120 godina životnog ciklusa, jeftinije je na samom početku dati više novca za nerđajući čelik.
Ovi analizirani troškovi tokom životnog ciklusa ne uključuju samo neposredne troškove održavanja, kao što su opravke, primena betonskih zaptivača, membrana itd, već i finansijske gubitke koji nastaju zbog poremećaja u saobraćaju i trgovini tokom izvođenja takvih opravki.
Argumenti protiv nerđajućeg čelika stižu u različitim oblicima. Prvo, pristalice alternativnih proizvoda, kao što je epoksi, pocinkovani, MMFX, ili plastika ojačana vlaknima tvrde da njihovi proizvodi imaju sličnu korozivnu otpornost po mnogo nižoj ceni. Svaki od ovih proizvoda ima sopstvenu tehničku analizu zašto je baš on najbolji odgovor koroziji.
Drugi priznaju da je nerđajući čelik proizvod sa najvećom otpornošću na koroziju, ali tvrde da je analiza izuzetno dugog životnog ciklusa pogrešna. Kažu da se u stvarnosti, velika većina konstrukcija zameni ili promeni za mnogo kraći period. Dakle, u većini slučajeva, korišćenje nerđajućeg čelika predstavlja znatno rasipanje, dok drugi proizvodi obezbeđuju prihvatljivu dužinu životnog veka po razumnim troškovima održavanja.
U stvarnosti, svaka primena ima sopstvene raznolike faktore okruženja koji utiču na dugovečnost, služenje i troškove održavanja. Za svaku primenu takođe treba razmotriti niz faktora koji se odnose na njenu funkciju i predviđeni radni vek. Ovi faktori iz stvarnog života uticaće na kraju na izbor materijala koji će biti najbolje rešenje za određenu primenu.
