Ako ste stariji od trideset godina, gotovo je izvesno da ste školu završili iz klupa koje su napravili osuđenici što su kaznu izdržavali u požarevačkom zatvoru! Jer, nekada je to bila ozbiljna firma koja je pod nazivom Preporod proizvodila školski nameštaj, šporete koji su bili barabar uz „smederevce”, nafta peći... i ostalu nezanimljivu ali neophodnu sitnuriju poput parkovskih klupa i korpi za smeće. A onda su došle sankcije, i raspad zemlje koji je smanjio tržište, pa po onoj da „zatvor ne može da bude bolji od države u kojoj je”, danas zatvorske radionice nisu ni senka ondašnjih, i tek se sad situacija menja...
Otkad je sveta i veka i robije, država je nastojala da joj robijaši ne jedu džabe hranu. Tako je tek 2005. godine u kazneno-popravnim domovima u Srbiji rad za osuđenike prestao da bude obavezan, pa sada radi onaj ko hoće, i ko može - oko 40 odsto ukupnog broja zatvorenih.
"Gotovo polovina svih osuđenika u Srbiji", kaže Branislav Marković, načelnik službe za tretman "ima problem sa opojnim drogama, i nesposobna je za bilo kakav rad."
Preporod je kao firma, inače, zabeležio bum posle Drugog svetskog rata, kad su zatvori bili puni seljaka zbog otkupa žita: ozbiljni domaćini bili su više nego dobri radnici. "Rad je vrlo važan u resocijalizaciji osuđenika i pripremi za njihov život po odsluženju kazne", kaže Marković, i ističe da se svako osuđeno lice raspoređuje na radno mesto shodno potrebama proizvodnje i sposobnostima. Tako u Zabeli uvek ima slobodnih mesta za one sa srednjom stručnom spremom i obrazovanije, na poslovima računovodstva, knjigovodstva i sličnim.
Veći deo osuđenika obavlja poslove neophodne za funkcionisanje samog zatvora: kuvaju, peru, popravljaju obuću, održavaju instalacije... a drugi, manji, radi u proizvodnji predmeta namenjenih tržištu, i oni održavaju tradiciju ondašnjeg Preporoda koji je proizveo svaku drugu nafta-peć u SFRJ, a školskim stolovima i stolicama opremio dve trećine škola. Zoran Stojanović, načelnik za obuku i upošljavanje, kaže da ne razume zašto i sada država neće od njih da kupuje đačke klupe, jer bi korist bila višestruka, budući da je i zatvor „državna firma”.
Oglas
Iako na prvi pogled izgleda da su zatvorske firme konkurentnije od ostalih s obzirom na vrstu radne snage, Stojanović objašnjava zašto nije tako: radni učinak zatvorenika je dosta loš jer su nemotivisani, a i rade tek po nekoliko sati dnevno zbog rasporeda ustajanja i obroka, u šta treba uklopiti i bezbednosne mere prilikom odvođenja u radionice i povratka.
Zakon propisuje da se osuđenicima za rad može platiti najviše petina od prosečnog ličnog dohotka, što u ovom trenutku predstavlja sumu između šest i sedam hiljada dinara. Opet po zakonu, „30 odsto stavlja na štednju”, a 70 odsto osuđenik može da potroši u zatvorskoj kantini. Ni tada, međutim, novac ne prođe kroz njegove ruke, nego mu se potrošena suma skida sa računa.
Voja N. iz Beograda, osuđen na 14 godina i osam meseci, odležao 12 godina, radi na proizvodnji montažnih kućica, i mesečno zarađuje 3.000 dinara. Sa njim je i tridesetogodišnji Milorad A. iz Užica, osuđen pre dve i po godine na pet godina robije. Obojica su stekli diplome stolara u zatvoru.
"Volim da radim ovde", kaže Voja, a Milorad dodaje da je tako „robija lakša”.
Učešće u radu, osim plate, osuđenicima donosi i druge pogodnosti: utiče na ocenu o vladanju koja, opet, povlači za sobom olakšice kao što su dozvola za veći broj paketa i učestalije i duže posete.
Montažne kuće koje oni prave predstavljaju višedecenijsku tradiciju Zabele: u kampovima duž jadranske obale od Pule do Ulcinja i dan-danas nalazi se Preporod 12, kućica od 12 kvadrata koja je u ono vreme bila hit na tržištu. Prodavalo se i po 100 godišnje, a montirali su ih zatvorenici, u pratnji vozača i tehničara, za jedan dan. Danas se proizvodi i prodaje Preporod 24, duplo veće korisne površine, a osnovna cena, zajedno sa transportom i montažom, iznosi oko 3.000 evra.
Ove će kućice biti izložene i na narednom Sajmu građevinarstva. Ali Voja, Milorad i ostali koji su ih pravili, neće se pojaviti tamo. Ostaće u Zabeli...
