Ulaganja države u nauku su nedovoljna, pa se ne mogu ni očekivati veliki naučni rezultati. Cela naša naučna zajednica ima ljudi koliko jedan veliki institut u svetu, a opet je mnogo problema.

Uvreženo je mišljenje, posebno političara, da treba što više da uključimo privredu u finansiranje istraživanja. To je model u bogatim zemljama, ali naša privreda nije dovoljno jaka da to podnese. Država mora da bude zamajac, ali i da ima jasnu sliku šta pomaže i ima li to svoju primenu u životu.

Ovako akademik Nikola Hajdin, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, započinje priču o problemima koji tište nauku u Srbiji, idejama SANU koje bi mogle da pomognu, zakonu koji ova institucija čeka godinama...

Novca je, očigledno, malo. Postoji li druga formula za pomoć nauci?

- Sve počinje od školstva... Hvalimo se talentom našeg naroda, a, zapravo, imamo malo visokoobrazovanih ljudi - svega sedam odsto. U odnosu na neke druge zemlje, u kojima više od trećine stanovništva završi bar trogodišnje studije, statistika je poražavajuća. A kad se mrdne iz Beograda, po unutrašnjosti, stanje je još lošije. Sa tim podacima se ne može graditi napredno društvo i velika kultura.

Imate li ideju kako rešiti taj problem?

- Obrazovanje, nauka i privreda moraju da se ponašaju kao živ organizam. Sada nisu dobro povezani. Živeći u Švajcarskoj primetio sam prirodnu vezu između školstva i privrede. Tako jedno vreme nije bilo interesa za građevinske inženjere, pa je broj studenata građevine u Cirihu odmah smanjen na 60. A kod nas ih samo u Nišu ima 600. Amerika je celu svoju nauku izgradila na doktorskim disertacijama, a ovde doktoranti nemaju dovoljan pristup istraživanjima. Recimo, akademik koji je penzionisani profesor univerziteta ne može da rukovodi doktorskim disertacijama. Besmisleno je da ljudi koji se bave naukom nemaju mogućnost da utiču na mlade koji nameravaju njom da se bave. Visoko obrazovanje i nauka su u mnogim zemljama spojeni.

Insistirate na značaju mladih, a prebrojavanje svih koji su otišli iz zemlje ne daje optimističnu sliku...

- Država im ne nudi dobre uslove. Nisu dovoljno plaćeni, ne mogu da reše egzistencijalne probleme... Moramo pametnije da procenjujemo prioritete. Ulažemo u fundamentalnu nauku i onda, u našim uslovima, to znanje ne možemo da iskoristimo. A mladi odlaze ne samo zbog novca, već i zato što u svetu pre mogu da rade ono što ih interesuje.

Postoji li šansa da ih, pametnom politikom i ulaganjima, država vrati u zemlju?

- SANU ima dva predloga koja bi mogla da pomognu. Jedan je Akademija mladih, koja bi okupila mnogobrojne istraživače na početku karijere. Na našim projektima radi oko 1.000 saradnika, izvan SANU, a osnivanjem Akademije mladih bilo bi ih još više. Važnu ulogu mogla bi da igra i privreda. Nameravamo da osnujemo odbor za saradnju sa privredom, koji bi pomogao u primeni naučnih istraživanja, a mi bismo u te projekte uključivali i mlade.

Smemo li spokojno da prelazimo preko Gazele?

- Most nije postao sigurniji time što su zatvorene jedna ili dve trake. Ali, moralo se to učiniti zbog popravke. I ovakav, most je bezbedan. Problem je što se ovoliko čekalo na rekonstrukciju, pa ona sada košta više od 30 miliona evra, skoro kao izgradnja novog. U ozbiljnim zemljama popravke su redovne, samim tim i jeftinije. Mi smo dočekali poslednji trenutak za ulaganje. A to koliko je most dobar najbolje pokazuje podatak da služi već 40 godina bez skoro ikakve popravke. I još trpi tri puta veći saobraćaj od vremena kada je projektovan.

Ceo intervju na sajtu Večernjih novosti pročitajte ovde - http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=4&status=jedna&vest=170197&title_add=Mlade%20ne%20tera%20samo%20novac&kword_add=nikola%20hajdin&search=most