Samo deset odsto mostova u Srbiji je u dobrom stanju, tvrde nadležni. Od ukupno 10.000 mostova, na magistralnoj i regionalnoj putnoj mreži je 2.830 i o njima brinu „Putevi Srbije“. Preostalih oko 7.000 nalazi se na lokalnim saobraćajnicama i u nadležnosti su opština i gradova.
Kako se navodi u „Putevima Srbije“ čak 754 ćuprije na magistralnim i regionalnim saobraćajnicama imaju kategoriju veoma loših ili opasnih. To je, dakle, 27 odsto ukupnog broja mostova na mreži, koju održavaju „Putevi“.
Ocenu loših i opasnih dobilo je 37 mostova na autoputevima, 287 na magistralnoj i 430 na regionalnoj mreži. Naravno, u toj kategoriji su „Gazela“ i „Beška“.
Ali, neophodna je i obnova mosta „Ivanov potok“, vijadukta „Ražanj“, mosta preko akumulacije „Gruža“, drumsko-železničkog u Svilajncu, u Ćupriji preko Velike Morave, tri mosta preko Dunava na granici sa Hrvatskom...-
Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada je i izgrađeno najviše ovih objekata, projektna dokumentacija rađena je po pravilima „francuske škole“, odnosno mislilo se da je beton svemoguć. Elegantne, tanke i osetljive armirano betonske prednapregnute konstrukcije vremenom je nagrizala so i kamena rizla prilikom zimskog održavanja. Objekti su propadali, jer so i rizla razgrađuju osetljive elemente nosećih konstrukcija.
Bilo je grešaka i u izgradnji mostova. Montažni sistemi kao jeftina, brza, a tehnološki prosta gradnja, daju objekte, koji brzo propadaju za razliku od klasično građenih konstrukcija. Ovakvim sistemom gradnje niklo je primera radi čak 300 mostova na jugu Srbije. Pre svega u sistemu „karpoš„ - jednokratna upotreba i vojni sistem prelaženja prepreka.
Takvi mostovi su masovno građeni u posleratnom periodu, plitko su fundirani u nedefinisanom sistemu pobijanja šipova bez računske kontrole i odgovarajućih geotehničkih elaborata. Posle kraćeg perioda eksploatacije ti objekti su morali da budu uklonjeni. Ali, zbog nedostatka novca ostali su „trajni“ i preko njih se još odvija saobraćaj.
U zemljama EU u redovno održavanje mostova ulaže se godišnje oko pet odsto njihove investicione vrednosti. Razvijene zemlje sebi ne dozvoljavaju taj luksuz da im mostovi budu u kategoriji „opasnih“. Jer, u tom slučaju za njihovu sanaciju potrebno je uložiti čak polovinu novca potrebnog za izgradnju novog mosta.
- Uporno se po mostovima posipa so, koja se posle zime ne opere - kaže Danilo Dragojević, savetnik u „Mostprojektu“ i član komisije za mostove Ministarstva za infrastrukturu. - So nagriza zaštitni sloj, armatura korodira, čelik bubri i razbija beton... Nebriga je učinila svoje na mostovima u Srbiji. Primera radi 1989. godine budžetom su bila predviđena sredstva za pranje mostova, ali nije potrošen ni jedan dinar. I niko zbog toga nije izgubio službu.
Ako bi se primenjivali standardi EU, Srbija bi u održavanje svojih mostova godišnje trebalo da uloži 50 miliona evra ili oko pet milijardi dinara. Tog novca u republičkom i budžetu „Puteva Srbije“ - nema.
Pesak i šljunak
Za ugrožavanje stabilnosti mostova kriva je i višedecenijska nekontrolisana eksploatacija peska i šljunka. Korita Velike i Južne Morave, Veternice, Toplice u poslednjih 30 godina spustila su se u proseku za tri metra, pa temelji mostova isplivavaju. Ukoliko se nastavi sa vađenjem peska i šljunka treba očekivati teška oštećenja, pa čak i rušenje objekata.